Сидни Алтман је био канадско-амерички молекуларни биолог, професор молекуларне, ћелијске и биологије развића на Универзитету Јејл. Његова истраживања су му донела Нобелову награду из хемије 1989, коју је поделио са Томасом Чеком, за откриће каталитичких својстава РНК. Ово откриће је показало да нису сви ензими протеинске природе, већ да постоје и молекули РНК који функционишу као ензими- рибозими. На основу овог открића доказано је да РНК молекули немају само функцију преносиоца генетичке информације, већ и функцију биолошких катализатора, што је отворило бројна друга научна питања.

Сидни Алтман је рођен у сиромашној породици 7.маја 1939. у Монтреалу у Канади. Мајка му је радила у текстилној индустрији, а отац у самопослузи. Свој труд је усмерио ка науци, због чега је завршио студије физике на МИТ-ју, где се по први пут, у свом завршном семестру, упознао са молекуларном биологијом. Студије физике је наставио на Универзитету Колумбија, који је касније напустио. На Универзитету у Колораду преусмерио је своја интересовања ка биофизици, јер му је истраживачки рад на овом Универзитету омогућио да ужива у молекуларној биологији. Након овога, на Харварду је радио са још једним молекуларним биологом рођеним у овом месецу, Метјуом Мезелсоном, који је заједно са Френклином Сталом доказао да је репликација семиконзервативна. Мезелсон-Сталов експеримент је такође познат и као „најлепши експеримент у биологији“. Алтман је у Мезелсоновој лабораторији истраживао ДНК ендонуклеазу укључену у репликацију и рекомбинацију ДНК Т4 фага.

Две године касније, Сидни Бренер и Френсис Крик омогућили су му да се прикључи групи у МРЦ (Medical Research Council) лабораторији за молекуларну биологију на Универзитету у Кембриџу. Бренер и Крик су хтели да он ради на употреби НМР методе на молекулу тРНК, с обзиром на то да је он свој завршни рад на МИТ-ју написао у области нуклеарне физике. Ипак, кад је Алтман дошао у лабораторију, рекли су да им то више није неопходно и предложили да се врати и сам смисли нови пројекат. Иако уплашен овим догађајем, након само две недеље, поново се срео са својим менторима. Ова промена у његовом смеру интересовања и истраживања је била први корак ка открићу прекурсорских тРНК, рибонуклеазе П и њене специфичне грађе (РНК субјединице и протеинске субјединице), као и ензимске активности РНК. За свој напоран рад напокон је награђен Нобеловом наградом за хемију 1989. за откриће каталитичких својстава РНК. Сидни Алтман је током своје каријере имао част да сарађује са бројним научницима, данашњим великим именима молекуларне биологије, попут Леонарда Лермана, Метјуа Мезелсона, Сиднија Бренера и Лија Гродзинса.

У току своје научне каријере проучавао је ензим изолован из бактерије Escherichia coli, који поседује способност да хидролизује фосфодиестарске везе у молекулу РНК. Овај ензим, познат као РНаза П, представља комплекс протеина и РНК. Када је хемијским путем раздвојио ове две компоненте, ензим више није био функционалан, док је њиховим поновним мешањем ензимска активност била поново успостављена. Ово је био први пут да је доказана неопходност молекула РНК да би се извршила катализа.

Рад у МРЦ лабораторији омогућио му је да настави своју каријеру на Универзитету Јејл. Тамо постаје професор 1980, након тога и руководилац свог департмана, а потом и декан колеџа Јејл. На тој позицији је остао четири године, након чега се вратио на место професора.

Истраживања овог брилијантног молекуларног биолога довела су до измена у централној догми молекуларне биологије. Поред овога, имала су и значајан утицај на еволуциону биологију и формирање различитих теорија о настанку живота на нашој планети Земљи. Откриће каталитичких РНК указује на могућност да су заправо РНК молекули први биомолекули који су и садржали и генетичку информацију, али и поседовали улогу биокатализатора.

Овај велики научник нас је, нажалост, напустио прошлог месеца (5. априла) у 83. години живота. Жена Ен и деца Данијел и Леа својом подршком су допринели његовом успеху. Алтман нам је својим открићима отворио мноштво нових питања у молекуларној биологији, која свакако имају велики потенцијал и значај за даља истраживања.